Tamburaški štim


 

Budim se u hladnom stanu, na -10 nema grejanja. Potom se vozim u hladnom autobusu srećna ako ne produvava. Na -10 nema subjektivnog osećaja. Nepristrasna istina. Ali nas više ništa ne može spasiti ni od nas samih.

Ni na poslu nema grejanja. Procureo radijator i sada imamo samo duvanje hladnog vazduha. Majstor kaže da je to mlak vazduh. Dobro, u odnosu na spoljnih -10, -1 je mlako! Statistika je skup tačnih podataka koji daju netačan rezultat, takva su i merenja i poređenja, obična igra reči i brojeva.

 

Potomci smo srditih strastvenih pripovedača poluistina koji su, trudeći se da ubede druge, uspevali da ubede i sami sebe. Generacijama su uspesi rasplamsavali naše emocije, a sa njima su isplivavale i naše mane, duboko ukorenjene u naše gene kao kolotrazi u svežem asfaltu.

 

Zato verujem da se ne bismo složili ni oko jutarnje hladnoće. Ni oko magle koja deluje tako romantično, anestezirajuće.Vidimo i pamtimo samo ono što nam odgovara. U magli naših života delimo samo napola zajedničko, nepouzdano opažanje, iskrivljeno kroz prizmu želja i uverenja, relativiziranih do neprepoznatljivosti.

Neslaganja u viđenju uzrok su razmirica svađa, sukoba od ličnih, od granica shvatanja do granica država, ratova …. Zato “ovde” kip Bogorodice plače krvavim suzama, a “tamo” kip Ganeša (Ganapata – bog rušitelj prepreka) pije slatku modaku (božanski nektar).

 

Ili nije zato?

Kolotrazi u nama su toliko duboki da ne postoji lično iskupljenje kroz objektivnost. Možda su metafizika i nauka prilično smeli poduhvati koji zapravo konfrontiraju čovečanstvo?

Jedno je sigurno, svako tambura po svome.

 

Oglasi

Sinestezija


 

Teče jedna široka reka ljubavi

u kojoj trepere tihe vode

sa čežnjom dubine

da žedni upijaju zvuke

boje crvenog krina

 

 

Putokazi


 

Nebo je široko polje za ćutanje, za bezbrigu, za ljubav, za mnijenje … čiji se prag ogleda u Zemlji, baš kao što se i Ona ogleda u Njemu. Ti i ja krčimo nijeme prolaze kroz divljinu života, spiralom bez putokaza, gore, visoko… a vodi nas samo smjer kazaljke na Nebu, probija se pogledom kroz odjeke premnijenja, a možda je i slučajan, ako slučajnost uopšte može da postoji.

 

Susret


U predvečerje smo se sreli

mesec je zrikao kroz krošnje starog hrasta

šuštala je svila, pa je vetar zgusnuo lišće,

zaklonio mesecu pogled

a mi smo iscrpili pomračinu do dna

 

Jutro, lepa je riječ, rekao si

dok se oko tvoje ogledalo u oku mom

a zalisci srca dolistavali

Samo priče


Stara je priča to da je proleterima zatvor bio sve – učilište, odskočna daska i to se pokazalo kao dobra praksa. I zaživelo.

Kolariću Paniću, sami sebe zaplićemo … Sa rasplitanjem je već druga priča, a nije ni priča ni reklama za VIP. Vip je sada krenuo proleterskim putem izučavati zanat, jer došlo je vreme da se stalno moramo usavršavati.

Nova priča ima staro ruho, a Car novo odelo.

Neki bi rekli gola istina.

Kum


Život iznad planete

Dosta vremena je prošlo, izvlače se sati i minuti na nevidljivim kazaljkama života i kao da sa sobom odnose misli, reči, postupke, ljude, događaje  …

Sve se menja i  svet u kome smo živeli nestao je kao da ga nikada i nije bilo, a sutra … sutra ćemo se probuditi, iznenađeni, zapitani i začuđeni, u svetu koji nećemo prepoznati, nećemo moći shvatiti da je to naš promenjeni svet i mi u njemu, ne znajući tačno šta se dogodilo, tiho i neosetno dok smo mi sanjarili, borili se za svoj mali život i opstanak u njemu.

Redovima teksta punimo život, ispisujemo ličnu knjigu.

 

a.d. 1992.

Toga dana, kao i svih prethodnih, bili smo zahvalni Bogu za dnevni obrok koji nam je omogućio da produžimo život za još jedan dan u neizvesnosti koja ga je isto tako mogla odneti već u sledećem trenutku … ali mi smo se nadali i onda kada se to činilo najbesmislenijom pomisli …

Neki lični, a neobjašnjivi, mir me obuzimao usred ratnih neprilika i prekrivao svest blagom, lekovitom koprenom. A onda se iznenada začuo strahovit prasak tu ispred mojih očiju. Odskočih po inerciji i već u sledećem trenutku spazih da su se pločice (u kuhinji) odlepile i tako ispupčene ostale da stoje. Znala sam da nešto nije u redu.

Obuze me neki neprijatan osećaj, ode moj mali, kratki mir u nepovrat i nemir me obuze snažno, potmulo i upitno. Ne odlepljuju se pločice  ničim izazvano, tek tako, niti je to uobičajena pojava da bi se ignorisala. Sve ima svoje značenje i smisao. Neko je … ne završih misao kada zazvoni telefon, neko je blizak javio da je …  i da je u bolnici.

Sutra

Glava puna ne može da isključi unutrašnji monolog.

Uzimam knjigu da skrenem misli u željenom pravcu, ali ne ide. San je počeo polako da obuzima mislima iscrpljeno telo kad … ponovo larma i buka. Pločice! Sručile su se u susednoj prostoriji u kojoj nikoga nije bilo. Opet znak.  Znala sam da je umro, što se i potvrdilo nakon pola sata, opet ista osoba, telefonski poziv i … kraj.

 

Kum

Redovima teksta ispisujemo život koji na kraju ostavi prazninu u nečijoj duši, a ceo život na kraju stane u jedan tekst.

San je prekrio svest laganom, lekovitom koprenom

Amplituda sreće


Putnici smo kroz vreme. Dođemo, upoznamo ga, osvojimo i nastavimo dalje nikada se ne vraćajući njemu. Osvajajući vreme osvajamo prostor ostavljajući svoje slabašne tragove.

Međutim postoji i ono zlo vreme koje se krvavim ožiljcima ureže duboko u nas, iz kojeg se ranjeni iščupamo i ne želimo ga se više ni sećati.

Bila je greška.

Napuštajući ga, napuštamo dekor koji nismo stvorili mi, već on takav postoji sam po sebi, nezavisno od nas. Ali njegova posesivna želja za posedovanjem trena čežnjom za onim što mu je bilo uskraćeno raste u onoj meri u kojoj nas nije mogao imati.

Napušteno vreme boji prostor mračnim bojama i kao impresionistički slikar nasumično nabacuje nove slojeve slučajnošću koja mu služi za ponovno oživljavanje jednog momenta iz vlastite prošlosti, dajući sebi lažni osećaj kretanja koje se ne događa.

Stvaralačko ćutanje


„Još jedino smem da ćutim. I činim to – hrabro.

 Ja zaista verujem da je ćutanje hrabrost. Dakle, čovek se usuđuje da se usprotivi svemu iskonskom u sebi, rizikujući da bude prezren od vrline i razuma. A, to je, složićeš se, odvažnost dostojna dvoboja u osneženom šumarku, negde, recimo, s proleća, u zapadnom Sibiru.“

Stanimir Trifunović Continue reading “Stvaralačko ćutanje”

Laži


Kad ljubav ocvate u vazduhu počnu lebdeti laži poput one lake, bele, gotovo bestežinske mace koja se poigrava pred našim očima i spopada nas uvek kada topole ocvetaju, spuštajući se i padajući nečujno, dok u duši odzvanjaju jekom a u ušima bubnjaju, mrežurajući mišiće po licu i grčeći one u grudima.

I svaki put razmišljam, dvoumeći se, da li da ih pustim da padaju praveći se da ih ne primećujem ili da se zaklonim za njih, jer ima nečega zanimljivog u tom neodređenom lelujanju laganog i dugotrajnog padanja.(?)

Snoviđenja i buđenja u snegu lelujavih maca su kratkotrajne iluzije stvorene lažima koje pre ili posle iščeznu kao i svi lažovi i budu zaboravljeni zauvek. Ostanu samo laži da svedoče o njima.

 

Buket


 

Sve ruže koje je naslikao slikao je kod mene ili sam mu ih ja brala i donosila. Njegove misli, kratke i zbrkane, neprestano su, otsutno, lutale očima zadubljenim u neko sanjarenje, okrenuto prema prošlosti, a on je te daleke misli nervoznim pokretima lepio po platnu  za cveće.

Pažljivo sam odabirala cvetove i slagala ih u raznobojne bukete. Ponekada sam pravile i jednobojne, najćešće ljubičaste. On sa njima nije mogao izaći na kraj. Nije imao prirodnog dara da bira i nije znao šta sa čime da spari, hteo je svo cveće u jedan buket, a to nije išlo, bilo ga je i previše. Šteta truda i potrošenog vremena.

I dani u životu su se raspoređivali baš kao i cveće u buketu, uvek po nekom principu, često sa dosta zelenila i ukrasa, očima da prija i poneki provokativni detalj na kome će ostati pažnja. Kod njega je taj provokativni detalj uvek bila žena, u obrisima neke poze kao prekrasna slika koju nikada nije naslikao …