Makrosvet mikrokosmosa


Ona drevna istrajnosti, strpljenje koje drži sve damare na okupu, govori nam da će naše putešestvije biti sporo, ali da ćemo na kraju pobediti.

Svi mi činimo jednu nisku nesamerljive lepote i besmisla. Tu spadaju i oni trenuci kada se ne zna da li se neće ono što se ne želi ili ono što se ne zna.

Zato ne povezuj ništa. Stvari ređaj jednu do druge, sve će se samo povezati.

Oglasi

Tamburaški štim


 

Budim se u hladnom stanu, na -10 nema grejanja. Potom se vozim u hladnom autobusu srećna ako ne produvava. Na -10 nema subjektivnog osećaja. Nepristrasna istina. Ali nas više ništa ne može spasiti ni od nas samih.

Ni na poslu nema grejanja. Procureo radijator i sada imamo samo duvanje hladnog vazduha. Majstor kaže da je to mlak vazduh. Dobro, u odnosu na spoljnih -10, -1 je mlako! Statistika je skup tačnih podataka koji daju netačan rezultat, takva su i merenja i poređenja, obična igra reči i brojeva.

 

Potomci smo srditih strastvenih pripovedača poluistina koji su, trudeći se da ubede druge, uspevali da ubede i sami sebe. Generacijama su uspesi rasplamsavali naše emocije, a sa njima su isplivavale i naše mane, duboko ukorenjene u naše gene kao kolotrazi u svežem asfaltu.

 

Zato verujem da se ne bismo složili ni oko jutarnje hladnoće. Ni oko magle koja deluje tako romantično, anestezirajuće.Vidimo i pamtimo samo ono što nam odgovara. U magli naših života delimo samo napola zajedničko, nepouzdano opažanje, iskrivljeno kroz prizmu želja i uverenja, relativiziranih do neprepoznatljivosti.

Neslaganja u viđenju uzrok su razmirica svađa, sukoba od ličnih, od granica shvatanja do granica država, ratova …. Zato “ovde” kip Bogorodice plače krvavim suzama, a “tamo” kip Ganeša (Ganapata – bog rušitelj prepreka) pije slatku modaku (božanski nektar).

 

Ili nije zato?

Kolotrazi u nama su toliko duboki da ne postoji lično iskupljenje kroz objektivnost. Možda su metafizika i nauka prilično smeli poduhvati koji zapravo konfrontiraju čovečanstvo?

Jedno je sigurno, svako tambura po svome.

 

Putokazi


 

Nebo je široko polje za ćutanje, za bezbrigu, za ljubav, za mnijenje … čiji se prag ogleda u Zemlji, baš kao što se i Ona ogleda u Njemu. Ti i ja krčimo nijeme prolaze kroz divljinu života, spiralom bez putokaza, gore, visoko… a vodi nas samo smjer kazaljke na Nebu, probija se pogledom kroz odjeke premnijenja, a možda je i slučajan, ako slučajnost uopšte može da postoji.

 

Stvaralačko ćutanje


„Još jedino smem da ćutim. I činim to – hrabro.

 Ja zaista verujem da je ćutanje hrabrost. Dakle, čovek se usuđuje da se usprotivi svemu iskonskom u sebi, rizikujući da bude prezren od vrline i razuma. A, to je, složićeš se, odvažnost dostojna dvoboja u osneženom šumarku, negde, recimo, s proleća, u zapadnom Sibiru.“

Stanimir Trifunović Continue reading “Stvaralačko ćutanje”

Februar


U februaru je vreme na tren zastalo.

Reklo bi se da će i život zastati sa suncem iza oblaka, pa nanovo sinuti. Glasovi nadolaze, pa se gube, nestaju, prevrtljivo. Jedino su visibabe po močvarnim poljima sigurni vesnik novog (godišnjeg) doba.

Dani su svetliji i duži.

Život je sam po sebi kretanje. Sam po sebi poželjan. Bezvremen. Osim sa stanovišta vremena, uhvaćen u oblik bića do kože i prostran od kože do Svemira…

Mrak se i dalje postepeno gubi;

Noć je samo jedna kratka pauza u beskonačnom postojanju,

Večnosti.

A sve je promjenljivo, najviše vreme. Žalosno je ovo godišnje doba u kome smo sada.

Zima je jedna velika pauza.

U februaru tek nagoveštaji proleća.

Buđenja.

Života.

Čeka se novi početak.

 

Pisma


Ne plašim se smrti. Bojim se života ovakvog kakav je, zahuktao u jasnom pravcu da nikakvo čudo ne možen da ga izbaci iz te putanje.

Bacam pogled u poštansko sanduče. Samo računi za naplatu i reklamni materijal. Danas više niko ne piše pisma. Ne skuplja  i ne lepi one neobično lepe poštanske markice na njih. Pisma stižu  na odredište, pišu se sa namerom i pažnjom i uvek pronalaze svoje primaoce, pa pošiljaoce, pa u krug sa dopisivanjem. Nisu pisma kao putujuće boce koje nekada neko negde nađe. Možda slučajno. Možda kada već bude kasno. Doduše, znaju neka pisma bahato pronaći svoje primaoce. Imaju ta pisma svoju boju, plavu ili belu.

Ja volim ona majušna pisamca koja se pojavljuju na displeju. Ne poruke, već prava pisma koja se pišu sa jednakom pažnjom, kao ona nekada. Jedino mi nedostaje poštanska marka.

 

Senka


Senke su naše uhode, a nekada znamo i mi biti njihove. Kad god me prati ja nađem razlog za nerviranje. I kada me prati ja se pitam da li možda gaji neke iluzije o meni? Senka je moj svedok.

A ja nju kada pratim, pratim je kao nedokučivu tajnu; kao izvađena iz sebe, pretočena u drugu figuru sveta, pažljiva i istrajna.

Volimo se i ne razdvajamo sa koje god strane sunce da nas greje, u jednoj dijalektici magneta, približavanja i udaljavanja, napada i odbrane, lepote i zavođenja.

A kada sunce u zenitu označi primirje, usred nastalog zadovoljstva, ispružim ruke i zagrlim je, moju, koja se sama oko mene mota, kao magma vazduha, kao energetska struja, ona što se ocrtava samo pod mojim nogama.

I domalo zatim, opet se nastavlja jurnjava, ona i ja, jednom kao kormilar na oštrom pramcu broda koji seče vodu, a drugi put vukući se poput dugačkog repa …

 

Prestupna godina


Eto, došla je. 2016. Prestupnica. Dočekali smo je čili, veseli i razdragani, puni nade i sa mnogo želja. Verujemo Novoj. Više nego Staroj. Uvek joj verujemo u želji da bude bolje. A ništa nije tako lukavo kao želja. Ona će opravdati sve naše postupke i nosiće nas mamurne, pospane i opijene na krilima jednog možda sa onim nepodnošljivim osećajem da smo ugazili u bolje sutra.

 

Pisma


”Događa se to u jesenjoj noći,kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,ko bi bio dobar,naš,bliz, intiman,drug,i kome bi mogli da pišemo pismo.Ispovjedili bismo mu sve što leži na nama. Pismo bi mu pisali,a njega nema.”-Miroslav Krleža-

 

Da, događa se baš nekako tako, da kad su nam potrebni prijatelji, nigde ih nema, da vapimo vrišteći u prazninama duše, da ih tražimo između redova,  između onih redova u koje smo prethodno godinama tačno i precizno slagali sve svoje neprijatelje.

Pobrojali ih.

Precizirali.

Upakovali.

I toči se tuga tim jesenjim noćima, odzvanja kestenjem po asfaltu a zvuci nestaju nadjačani lavežom pasa…

Nestaje saprana tmurnim, jesenjim kišama…

I onda se sjetimo i nekih dalekih, već pomalo stranih, zaboravljenih, prijatelja, pisali bi njima, ali kome i kako .. gde ih naći posle toliko godina razdvojenosti?

Da li bi nas se setili?

Da li smo im uopšte bili važni i jesu li oni nama kad se godinama nismo čuli?

I kad se suoči sa sobom, čovek shvati da, zapravo, nigde nikoga nema, da je go ko crv i da ako sam ne izbuši rupe svoga spasa, one kanale i cevčice na koje će uzeti sveži vazduh života, neće mu ih niko pokloniti …

Pisali bismo nekome, njega nema.