Volumen 3


MuŽen i ŽenŽen su braku. MuŽen je muškarac a ŽenŽen žena i njihov brak je tradicionalan. Ali MuŽen nije od onih debelih muževa koji subotom čita novine zavaljen u fotelju dok “mama kuha ručak”. Danas je sve drugačije. Ko još čita štampana izdanja.
MuŽen vikende provodi za računarom i tako kuha, a ŽenŽen ga nastoji izbeći.
Međutim, ŽenŽeni je veći problem sadašnja suparnica kod njenog bivšeg, nego bivša suparnica kod sadašnjeg.
ŽenŽen seda u “kočiju” na pogon 37 “konja”, otresa pepeo dogorele cigarete u pikslu i žuri da se odveze bivšem …
MuŽen će otpiti čaj i opet ništa neće shvatiti.

Oglasi

Muk


Tišina se razlila gluva

Vrebaju unezverene senke

A sve je nemušto i nemo

Kao da je i vreme gluvo

Kao da su misli odsečene

Kao da su ulice slepe

I kao da je svest izgubljena

U poplavama nevažnosti,

A savest onesveštena

U naletu rojeva “pijavica” i “meduza”

Iza kojih je sve praznina;

I smrt bi htela imati vlast.

(Zaludni) Jahač magle


Oči crvljive od žudnje i patnje, kao nahranjene energijom plovidbe sopstvene uzaludnosti koja vrca do zamišljene crte, kreirane bordurom kupaonice koju nisi mogao dostići. To je nešto kao kada šolju napuniš do vrha i ispiješ.
Jurio si za čudima sa vrećom punom noći.
I ništa!
Pokušao si ludilom programirati kompjutere, očiju crvenih od plovidbe koju si započeo njenim imenom a završio u dotrajalom, rasklimanom plovilu nasukan na sopstveno prezime.
Za tebe nema dalje.

Krilata Pobeda


nike-sa-samotrake

Morem se kreće lađa francuska, na pramcu lebdi Nika Samotrakanska. Vetru se opire, napred savija a nabori telom vijugaju, talasaju, more telo penom zapljuskuje.

Niko sa Samotrake, Krilata Pobednice, ushićuješ jedinstvenom dinamikom.

Otklanja zavese i kroz šlic žaluzina vidi uzdignut jarbol; preko njega se pruža pogled ka njoj koju špricaju kapljice razbijenih talasa, mora u peni, hladna je kao ledenica dok se cedi, a beličasta so joj se razvlači po naborima …

Plovi plovilo, kreće se, ponos uzdiže i stoji pravo kao stativa, kao jarbol usred sveopšteg raspa, konačno spremna da se skrasi u sigurnim rukama.

 

Priznajem da ničemu ne znam smisao, korak u stranu i sve izgleda apsurdno. Šta znače sve te svetice? Šta pomama za njima? To je nemoguće. Svi to znamo. U Velikom muzeju je, na počasnom mestu glavnog stepeništa. Tamo je potrebna, Luvru, Parizu.

Replika


venerina_miloska_replika

Venerina Miloska, šta su vidjele tvoje otečene oči dok si, prekraćujući duge zimske noći, vrtila vreteno vremena upredajući u njega niti ljubavi? Jesi li ikada ubola prst i kakvi su se tjelesni sokovi miješali na medvjeđoj koži?

Noć je ambijent vjenčanja muškarca i žene, iskonskog dodira, iza rešetaka, a robijaši o tome pojma nemaju, samo se približe zidovi, sastave katanci i čin misterioznog sjedinjenja prolazi kroz ventilacioni otvor, mirisi se međusobno apsorbuju.

Venerina Miloska, kako si se osjećala dok su Aleksandrosove ruke klizile niz tvoje tijelo? Dok te vajao, glačao, stvarao? Draperijom skrivao srce tvoje jabuke. Hoćeš li nam vratiti skutima skrivenu seksualnost?
Da li se koplje koje si držala prstom nabreklim od uboda onim vretenom uzdizalo obavijeno zlaćanim snopom svjetlosti zvijezda, a tijelo uvijalo, obavijalo poput bršljena,dotaklo srca tvoje jabuke i je li se ona ogledala zasuta bjeličastim prahom sa mliječnog puta?

Venerina Miloska, u sumračnoj dugoj noći uma, postoji samo jedna želja, želja da se naiđe na tebe, staru 2130 godina, u pozi koju su zauzimale i one prije i poslije tebe, pozi staroj milenijumima (sa preslicom – ženski poslovi), pozi nakrivljenoj kao krivi toranj u Pizi.

Samo priče


Stara je priča to da je proleterima zatvor bio sve – učilište, odskočna daska i to se pokazalo kao dobra praksa. I zaživelo.

Kolariću Paniću, sami sebe zaplićemo … Sa rasplitanjem je već druga priča, a nije ni priča ni reklama za VIP. Vip je sada krenuo proleterskim putem izučavati zanat, jer došlo je vreme da se stalno moramo usavršavati.

Nova priča ima staro ruho, a Car novo odelo.

Neki bi rekli gola istina.

Kum


Život iznad planete

Dosta vremena je prošlo, izvlače se sati i minuti na nevidljivim kazaljkama života i kao da sa sobom odnose misli, reči, postupke, ljude, događaje  …

Sve se menja i  svet u kome smo živeli nestao je kao da ga nikada i nije bilo, a sutra … sutra ćemo se probuditi, iznenađeni, zapitani i začuđeni, u svetu koji nećemo prepoznati, nećemo moći shvatiti da je to naš promenjeni svet i mi u njemu, ne znajući tačno šta se dogodilo, tiho i neosetno dok smo mi sanjarili, borili se za svoj mali život i opstanak u njemu.

Redovima teksta punimo život, ispisujemo ličnu knjigu.

 

a.d. 1992.

Toga dana, kao i svih prethodnih, bili smo zahvalni Bogu za dnevni obrok koji nam je omogućio da produžimo život za još jedan dan u neizvesnosti koja ga je isto tako mogla odneti već u sledećem trenutku … ali mi smo se nadali i onda kada se to činilo najbesmislenijom pomisli …

Neki lični, a neobjašnjivi, mir me obuzimao usred ratnih neprilika i prekrivao svest blagom, lekovitom koprenom. A onda se iznenada začuo strahovit prasak tu ispred mojih očiju. Odskočih po inerciji i već u sledećem trenutku spazih da su se pločice (u kuhinji) odlepile i tako ispupčene ostale da stoje. Znala sam da nešto nije u redu.

Obuze me neki neprijatan osećaj, ode moj mali, kratki mir u nepovrat i nemir me obuze snažno, potmulo i upitno. Ne odlepljuju se pločice  ničim izazvano, tek tako, niti je to uobičajena pojava da bi se ignorisala. Sve ima svoje značenje i smisao. Neko je … ne završih misao kada zazvoni telefon, neko je blizak javio da je …  i da je u bolnici.

Sutra

Glava puna ne može da isključi unutrašnji monolog.

Uzimam knjigu da skrenem misli u željenom pravcu, ali ne ide. San je počeo polako da obuzima mislima iscrpljeno telo kad … ponovo larma i buka. Pločice! Sručile su se u susednoj prostoriji u kojoj nikoga nije bilo. Opet znak.  Znala sam da je umro, što se i potvrdilo nakon pola sata, opet ista osoba, telefonski poziv i … kraj.

 

Kum

Redovima teksta ispisujemo život koji na kraju ostavi prazninu u nečijoj duši, a ceo život na kraju stane u jedan tekst.

San je prekrio svest laganom, lekovitom koprenom

Amplituda sreće


Putnici smo kroz vreme. Dođemo, upoznamo ga, osvojimo i nastavimo dalje nikada se ne vraćajući njemu. Osvajajući vreme osvajamo prostor ostavljajući svoje slabašne tragove.

Međutim postoji i ono zlo vreme koje se krvavim ožiljcima ureže duboko u nas, iz kojeg se ranjeni iščupamo i ne želimo ga se više ni sećati.

Bila je greška.

Napuštajući ga, napuštamo dekor koji nismo stvorili mi, već on takav postoji sam po sebi, nezavisno od nas. Ali njegova posesivna želja za posedovanjem trena čežnjom za onim što mu je bilo uskraćeno raste u onoj meri u kojoj nas nije mogao imati.

Napušteno vreme boji prostor mračnim bojama i kao impresionistički slikar nasumično nabacuje nove slojeve slučajnošću koja mu služi za ponovno oživljavanje jednog momenta iz vlastite prošlosti, dajući sebi lažni osećaj kretanja koje se ne događa.

Laži


Kad ljubav ocvate u vazduhu počnu lebdeti laži poput one lake, bele, gotovo bestežinske mace koja se poigrava pred našim očima i spopada nas uvek kada topole ocvetaju, spuštajući se i padajući nečujno, dok u duši odzvanjaju jekom a u ušima bubnjaju, mrežurajući mišiće po licu i grčeći one u grudima.

I svaki put razmišljam, dvoumeći se, da li da ih pustim da padaju praveći se da ih ne primećujem ili da se zaklonim za njih, jer ima nečega zanimljivog u tom neodređenom lelujanju laganog i dugotrajnog padanja.(?)

Snoviđenja i buđenja u snegu lelujavih maca su kratkotrajne iluzije stvorene lažima koje pre ili posle iščeznu kao i svi lažovi i budu zaboravljeni zauvek. Ostanu samo laži da svedoče o njima.