Makrosvet mikrokosmosa


Ona drevna istrajnosti, strpljenje koje drži sve damare na okupu, govori nam da će naše putešestvije biti sporo, ali da ćemo na kraju pobediti.

Svi mi činimo jednu nisku nesamerljive lepote i besmisla. Tu spadaju i oni trenuci kada se ne zna da li se neće ono što se ne želi ili ono što se ne zna.

Zato ne povezuj ništa. Stvari ređaj jednu do druge, sve će se samo povezati.

Oglasi

Tamburaški štim


 

Budim se u hladnom stanu, na -10 nema grejanja. Potom se vozim u hladnom autobusu srećna ako ne produvava. Na -10 nema subjektivnog osećaja. Nepristrasna istina. Ali nas više ništa ne može spasiti ni od nas samih.

Ni na poslu nema grejanja. Procureo radijator i sada imamo samo duvanje hladnog vazduha. Majstor kaže da je to mlak vazduh. Dobro, u odnosu na spoljnih -10, -1 je mlako! Statistika je skup tačnih podataka koji daju netačan rezultat, takva su i merenja i poređenja, obična igra reči i brojeva.

 

Potomci smo srditih strastvenih pripovedača poluistina koji su, trudeći se da ubede druge, uspevali da ubede i sami sebe. Generacijama su uspesi rasplamsavali naše emocije, a sa njima su isplivavale i naše mane, duboko ukorenjene u naše gene kao kolotrazi u svežem asfaltu.

 

Zato verujem da se ne bismo složili ni oko jutarnje hladnoće. Ni oko magle koja deluje tako romantično, anestezirajuće.Vidimo i pamtimo samo ono što nam odgovara. U magli naših života delimo samo napola zajedničko, nepouzdano opažanje, iskrivljeno kroz prizmu želja i uverenja, relativiziranih do neprepoznatljivosti.

Neslaganja u viđenju uzrok su razmirica svađa, sukoba od ličnih, od granica shvatanja do granica država, ratova …. Zato “ovde” kip Bogorodice plače krvavim suzama, a “tamo” kip Ganeša (Ganapata – bog rušitelj prepreka) pije slatku modaku (božanski nektar).

 

Ili nije zato?

Kolotrazi u nama su toliko duboki da ne postoji lično iskupljenje kroz objektivnost. Možda su metafizika i nauka prilično smeli poduhvati koji zapravo konfrontiraju čovečanstvo?

Jedno je sigurno, svako tambura po svome.

 

Putokazi


 

Nebo je široko polje za ćutanje, za bezbrigu, za ljubav, za mnijenje … čiji se prag ogleda u Zemlji, baš kao što se i Ona ogleda u Njemu. Ti i ja krčimo nijeme prolaze kroz divljinu života, spiralom bez putokaza, gore, visoko… a vodi nas samo smjer kazaljke na Nebu, probija se pogledom kroz odjeke premnijenja, a možda je i slučajan, ako slučajnost uopšte može da postoji.

 

Susret


U predvečerje smo se sreli

mesec je zrikao kroz krošnje starog hrasta

šuštala je svila, pa je vetar zgusnuo lišće,

zaklonio mesecu pogled

a mi smo iscrpili pomračinu do dna

 

Jutro, lepa je riječ, rekao si

dok se oko tvoje ogledalo u oku mom

a zalisci srca dolistavali