Amplituda sreće


Putnici smo kroz vreme. Dođemo, upoznamo ga, osvojimo i nastavimo dalje nikada se ne vraćajući njemu. Osvajajući vreme osvajamo prostor ostavljajući svoje slabašne tragove.

Međutim postoji i ono zlo vreme koje se krvavim ožiljcima ureže duboko u nas, iz kojeg se ranjeni iščupamo i ne želimo ga se više ni sećati.

Bila je greška.

Napuštajući ga, napuštamo dekor koji nismo stvorili mi, već on takav postoji sam po sebi, nezavisno od nas. Ali njegova posesivna želja za posedovanjem trena čežnjom za onim što mu je bilo uskraćeno raste u onoj meri u kojoj nas nije mogao imati.

Napušteno vreme boji prostor mračnim bojama i kao impresionistički slikar nasumično nabacuje nove slojeve slučajnošću koja mu služi za ponovno oživljavanje jednog momenta iz vlastite prošlosti, dajući sebi lažni osećaj kretanja koje se ne događa.

Oglasi

Stvaralačko ćutanje


„Još jedino smem da ćutim. I činim to – hrabro.

 Ja zaista verujem da je ćutanje hrabrost. Dakle, čovek se usuđuje da se usprotivi svemu iskonskom u sebi, rizikujući da bude prezren od vrline i razuma. A, to je, složićeš se, odvažnost dostojna dvoboja u osneženom šumarku, negde, recimo, s proleća, u zapadnom Sibiru.“

Stanimir Trifunović Continue reading “Stvaralačko ćutanje”