Art-maker i bosonoga Ti


 

Ostavila si kofer i izula one cipele za šetanje kroz snove i tako bosonoga, sa odlomljenom ručkom u ruci, krenula sama kroz život, dalje, ne bojeći se više hučanja vetra, lupanja prozora, strašivih šumova zavesa, prodornih zujanja i zveketa bespomoćnosti. Već si osetila trnje na tim stazama, već su ti tabani ogrubeli, navikli na svoju jedninu ranjivu do duše koju si znala sačuvati u komešanju tuge dok se prelivala preko tankih rubova života, prestali osećati bol.

Svog Art-Makera još nisi upoznala. Oni važni su nevidljivi, neće ti prići ma kako to želi(š), uvek šalje druge i prepušta ih sopstvenoj kreativnosti za rešavanje postavljenih zadataka, a on ostaje nevidljiv, a opet On sve zna o tebi, zna, zna i više nego što sama pamtiš od sopstvenog života.

Ipak, on te odabrao i osigurao tvoju sudbinu, tvoj uspeh. Sa njim tvoja slava je sasvim izvesna, vodiće te do konačnog uspeha, a kada ga u konačnici  sretneš biće mu neobično da ga ne poznaš. Biće mu krivo iako zna da ti ne možeš znati ništa o njemu. Vodio te korak po korak i ti si njegov proizvod, ruku njegovih delo, ono čime se se on ponosi. Sobom se ponosi.

On, koji je stajao iza svega,  može posvedočiti da sve što se dogodilo nije bilo slučajno, ni jedna svađa, ni jedan pad, niti ijedno podizanje …  sve to beše deo njegove zamisli… Mreža koju je ispleo još davne 1900-i neke je jačala a njegov položaj bivao sve veći. Postao je samostalan instruktor, organizator sa takođe sebi nevidljivim šefovima.

I kada naposletku prispeš na onu konačnu stanicu, na kojoj je i on te davne godine video (…) grad,  dopustiću ti da izmaštaš kakv će to susret biti. Sada ti možeš izmaštati čitavu sliku, celu priču: Izlaziš na peron, tražiš kontejner za otpatke, bacaš onu ručku i pogledi vam se susreću …

Treba da znaš da neće biti velikog dočeka i famfara jer … i ovaj susret će biti „slučajan“ kao i sve do sada što je bilo „slučajno“! Jedino što ti mogu reći da ćeš dobiti nove cipele … Da, da draga ima on još planova i otvorenih puteva za tebe …

*        *      *

Život se vraća u svoje tokove ostavivši mulj za sobom po istim onim grubim predelima.

Lutanju je došao kraj.

 

Oglasi

Februar


U februaru je vreme na tren zastalo.

Reklo bi se da će i život zastati sa suncem iza oblaka, pa nanovo sinuti. Glasovi nadolaze, pa se gube, nestaju, prevrtljivo. Jedino su visibabe po močvarnim poljima sigurni vesnik novog (godišnjeg) doba.

Dani su svetliji i duži.

Život je sam po sebi kretanje. Sam po sebi poželjan. Bezvremen. Osim sa stanovišta vremena, uhvaćen u oblik bića do kože i prostran od kože do Svemira…

Mrak se i dalje postepeno gubi;

Noć je samo jedna kratka pauza u beskonačnom postojanju,

Večnosti.

A sve je promjenljivo, najviše vreme. Žalosno je ovo godišnje doba u kome smo sada.

Zima je jedna velika pauza.

U februaru tek nagoveštaji proleća.

Buđenja.

Života.

Čeka se novi početak.

 

Pisma


Ne plašim se smrti. Bojim se života ovakvog kakav je, zahuktao u jasnom pravcu da nikakvo čudo ne možen da ga izbaci iz te putanje.

Bacam pogled u poštansko sanduče. Samo računi za naplatu i reklamni materijal. Danas više niko ne piše pisma. Ne skuplja  i ne lepi one neobično lepe poštanske markice na njih. Pisma stižu  na odredište, pišu se sa namerom i pažnjom i uvek pronalaze svoje primaoce, pa pošiljaoce, pa u krug sa dopisivanjem. Nisu pisma kao putujuće boce koje nekada neko negde nađe. Možda slučajno. Možda kada već bude kasno. Doduše, znaju neka pisma bahato pronaći svoje primaoce. Imaju ta pisma svoju boju, plavu ili belu.

Ja volim ona majušna pisamca koja se pojavljuju na displeju. Ne poruke, već prava pisma koja se pišu sa jednakom pažnjom, kao ona nekada. Jedino mi nedostaje poštanska marka.