Problem močvare je taj, da ako u nju i makar samo zavirimo ne možemo ostati čisti. Močvara je svuda oko nas. U njoj ne treba dugo boraviti. Ali, ona nas okružuje i mi je ne možemo izbeći. Pa čak i ako odemo ona nas zove svojim sumornim zovom …
Jedna stranka je došla poslom u Administraciju. Nije nikoga poznavala, nikome nije bila važna i ništa nije ni završila. Otišla je žalosna.
U isto vreme i jedan pacijent je hitno dovezen u bolnicu. Svi su ga znali, i rastrčali su se oko njega da mu pomognu. On je imao i dovoljno novca da plati lekove i lečenje, i sve što treba …Otvorili su ga, zatvorili i pozdrvili se s njim … I on je bio žalostan.
Nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija i svirepija bolest.
Kakav apsurd, sve je na prodaju, a opet se to sve ne može kupti. Razrešiti apsurd značilo bi saučestvovati u njemu, primenom uglavnom infantilnih sredstava i mehanizama.
Ali „apsurd je nerazrešiv. Čim se on razreši, više nije apsurdan, pa se ne može reći da je to ikada i bio. Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto.“ (B.Pekić)
Ako jedan sistem ima problem, i ako pristup nije rešavanje problema već izmišljanje postupaka da bi takav sistem opstao, onda svako delovanje vodi apsurdu. To je močvara.
