Omniparens


Problem močvare je taj, da ako u nju i makar samo zavirimo ne možemo ostati čisti. Močvara je svuda oko nas. U njoj ne treba dugo boraviti. Ali, ona nas okružuje i mi je ne možemo izbeći. Pa čak i ako odemo ona nas zove svojim sumornim zovom …

Jedna stranka je došla poslom u Administraciju. Nije nikoga poznavala, nikome nije bila važna i ništa nije ni završila. Otišla je žalosna.

U isto vreme i jedan pacijent je hitno dovezen u bolnicu. Svi su ga znali, i rastrčali su se oko njega da mu pomognu. On je imao i dovoljno novca da plati lekove i lečenje, i sve što treba …Otvorili su ga, zatvorili i pozdrvili se s njim … I on je bio žalostan.

Nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija i svirepija bolest.

Kakav apsurd, sve je na prodaju, a opet se to sve ne može kupti. Razrešiti apsurd značilo bi saučestvovati u njemu, primenom uglavnom infantilnih sredstava i mehanizama.

Ali „apsurd je nerazrešiv. Čim se on razreši, više nije apsurdan, pa se ne može reći da je to ikada i bio. Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto.“ (B.Pekić)

Ako jedan sistem ima problem, i ako pristup nije rešavanje problema već izmišljanje postupaka da bi takav sistem opstao, onda svako delovanje vodi apsurdu. To je močvara.

 

Oglasi

Senka


Senke su naše uhode, a nekada znamo i mi biti njihove. Kad god me prati ja nađem razlog za nerviranje. I kada me prati ja se pitam da li možda gaji neke iluzije o meni? Senka je moj svedok.

A ja nju kada pratim, pratim je kao nedokučivu tajnu; kao izvađena iz sebe, pretočena u drugu figuru sveta, pažljiva i istrajna.

Volimo se i ne razdvajamo sa koje god strane sunce da nas greje, u jednoj dijalektici magneta, približavanja i udaljavanja, napada i odbrane, lepote i zavođenja.

A kada sunce u zenitu označi primirje, usred nastalog zadovoljstva, ispružim ruke i zagrlim je, moju, koja se sama oko mene mota, kao magma vazduha, kao energetska struja, ona što se ocrtava samo pod mojim nogama.

I domalo zatim, opet se nastavlja jurnjava, ona i ja, jednom kao kormilar na oštrom pramcu broda koji seče vodu, a drugi put vukući se poput dugačkog repa …

 

Januar


U januaru je vrijeme zastalo.

Drveće i grmlje stoje tako još od početka zime. Ogoljeno, kao da ne poznaju ni jedan drugi izgled osim toga. Ovih dana prekrio ih snijeg, zagrlio. Lijepo im pristaje to novo ruho.

Dani su nešto duži. Mrak se postepeno gubi. Noć je samo jedna kratka pauza u beskonačnoj svjetlosti postojanja, u vječnosti zvanoj biti i postojati …

Biti velik u bezgraničnoj ljubavi. Postojati dostojanstveno u svojoj zamišljenoj veličini.

 

A i život je tako zastao.

Jedna velika pauza je zima.

Zima u januaru, posebno.

 

Tuđine


Tuđine ne mogu popuniti praznine nastale napuštanjem mesta na kome smo ponikli, jer od svih tuđina prema kojima čovek odluta ili ga život osudi na njih, najpodnošljivija i najmanja je sopstvena.

Na prostorima čiji je reljef dubila i brusila burna istorija, pomešane su tuđine, sopstvene i tuđe. To su mesta na kojima se, ma koliko ona bila  dobra, gubi i rastače život, a otuđenost biva dvostruka, jer vremenom i svojine postaju tuđine, a tuđine nikada do kraja svojine.

 

Mali svet svakodnevnice


Svakodnevne obaveze u životu neverovatnih brzina promena a malog učinkovitog efekta, razvlači nas do gubitka sebe.

Zato je važno vreme za svoje sebstvo, ono je amalgam duše koja se regeneriše u svakodnevnim malim ritualima preko čijih granica zahuktali svet svakodnevnice ne može preći.

Rituali nas čine neobičnim u našoj posebnosti. Oni nas oslobađaju pritiska, napetosti i anksioznosti radnjom koja stvara duboko intimno zaovoljstvo. To može biti jutarnje ceđenje soka iz grejpa, pripremanje nekog naročitog obroka, čupkanje suvih listova iz cveća … bilo šta što će izazvati onaj nevidljivi osmeh zadovoljstva u nama.

Izlog


U kafeima sede ljudi i zure kroz prozor.

Ispred velikih prozorskih frontova postavljeni su uski, visoki stolovi.

Barske stolice su neudobne za duže sedenje.

Izlog.

Tako se i zove kafe bar.

Ljudi sede u izlogu a od ostatka sveta deli ih debelo staklo. Kad uzmeš kafu konobar te više ne posećuje i ne ometa u jutarnjoj tišini. Samo ćuteći prazni pepeljare…

 

On sedi u izlogu.

Ispred njega na stolu neotvorene novine. I prva jutarnja kafa.

Zuri kroz prozor…

Prolaznici žure i ne primećuju druge.

Automobili prolaze.

Sa druge strane ulice prozori kancelarija iza kojih se niko ne kreće.

Još je rano.

A onda nailazi ona.

Išla je veoma sporo. Zamišljena i spuštene glave. Nosila je tanku vunenu jaknu. Privila ju je uz sebe i čvrsto držala. U hodu je i sebe čvrsto držala. Ispod je nosila haljinu koju je on … dobro poznavao.

Moglo je sad opet da počne ispočetka, pomislio je.

Ista haljina, ista situacija, ista ona.

Ili nije ista?

Ali opet ide isto tako polako.

 

Prilazi konobarica.

„Htela sam samo da pitam da li vam je lepo započeo dan?“

 

Pogleda je samo i ništa ne reče.

Ima prečih stvari nego da kurtoazno odgovara na besmislea pitanja, kako mu je započeo dan.

Njegovi dani uvek počinju isto.

Napolju prolaze ljudi i postaju sve više tuđi.

 

Ne i ona ….

 

Pejzaž


Nebo je zarudilo i mrak se polako spuštao u dvorište.

Veče.

Prve zvezde.

Nejasan udaljen urlik?

Hladno je.

Nepristupačne doline.

Daleki vrhovi prekriveni snegom.

Osamljene građevine na brdima,

Manastiri ili tvrđave? – ko bi znao.

Stenama prosuto prostranstvo, izbrazdano dubokim koritima presahlih reka, bora na licu starice Zemlje, tragova vać isplakani suza, ožiljaka vremena.

Zaduvao je hladan vetar.

Zadrhtala sam – Kakva snažna čežnja!

 

Prestupna godina


Eto, došla je. 2016. Prestupnica. Dočekali smo je čili, veseli i razdragani, puni nade i sa mnogo želja. Verujemo Novoj. Više nego Staroj. Uvek joj verujemo u želji da bude bolje. A ništa nije tako lukavo kao želja. Ona će opravdati sve naše postupke i nosiće nas mamurne, pospane i opijene na krilima jednog možda sa onim nepodnošljivim osećajem da smo ugazili u bolje sutra.