Pisma


”Događa se to u jesenjoj noći,kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,ko bi bio dobar,naš,bliz, intiman,drug,i kome bi mogli da pišemo pismo.Ispovjedili bismo mu sve što leži na nama. Pismo bi mu pisali,a njega nema.”-Miroslav Krleža-

 

Da, događa se baš nekako tako, da kad su nam potrebni prijatelji, nigde ih nema, da vapimo vrišteći u prazninama duše, da ih tražimo između redova,  između onih redova u koje smo prethodno godinama tačno i precizno slagali sve svoje neprijatelje.

Pobrojali ih.

Precizirali.

Upakovali.

I toči se tuga tim jesenjim noćima, odzvanja kestenjem po asfaltu a zvuci nestaju nadjačani lavežom pasa…

Nestaje saprana tmurnim, jesenjim kišama…

I onda se sjetimo i nekih dalekih, već pomalo stranih, zaboravljenih, prijatelja, pisali bi njima, ali kome i kako .. gde ih naći posle toliko godina razdvojenosti?

Da li bi nas se setili?

Da li smo im uopšte bili važni i jesu li oni nama kad se godinama nismo čuli?

I kad se suoči sa sobom, čovek shvati da, zapravo, nigde nikoga nema, da je go ko crv i da ako sam ne izbuši rupe svoga spasa, one kanale i cevčice na koje će uzeti sveži vazduh života, neće mu ih niko pokloniti …

Pisali bismo nekome, njega nema.

Oglasi

Nesanica



Nesanica je nema, budna mora, podmukla i jeziva. Gluva. Odigrava se u tišini a slike pred očima samo iskaču i odmotavaju se kao nemi film, kao bezglasni žrvanj okreću i melju svest tiše od senke i prolaznije od vetra nižu se jedna za drugom.
Potpuna tišina. Ni dan niti noć.
Neka bezimena praznina puna nečujnih zvukova i pokretnih slika.

Svakodnevnica


 

Retko čitam novine, obično saslušam vesti.

Dobro sam.

Još kad bih se mogla isključiti iz stvarnog sveta, bila bih još bolje.

*

Štafelaj tužno čami u uglu sobe.

Ostavljen.

Neraspakovan.

Miriše na novo.

*

Dobila sam zadatak na poslu da zavšim nešto.

Nebitno.

Čovek mora zadržati moralnu dimenziju svoga delovanja.

Zbog sebe.

Isključivo zbog sebe. Pravda ionako ne postoji.

Teško je.

Kolega kaže da ćuti zato što čuva bubrege. Zarađuje kao provokator.

Mirišu srednje godine. nekog vremena.

*

Komšinica odselila u inostranstvo.

Što se mora nije teško.

Druga kudi svoju životnu situaciju.

Svugde je bolje nego ovde. Jedeš sebe i liješ krokodilske suze.

*

Danas je malo toplije.Čak nema ni kiše!?

Oko nas optičko – termička varka.

Zima i dalje traje.

 

Čaršijski barometar


 

Državni službenik je dobro poznavao ovdašnje ljude i njihovu ćud, njihovu karikaturalnu prirodu ličnosti i gledao ih je sa onom dozom upečatljivog humora koji isključuje sažaljenje.

Duhovita činovnička priroda je znala da je čaršija barometar njegove trenutne pozicije u odnosu na promenljivu ćud vlasti; ako si u milosti, keze ti se poniznim smeškom, a ako, pak, padaš, čaršija je prva koja će ti okrenuti leđa…

 

U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu. B.Nušić

Fraktalni princip žene


 

Sačekao je da završim telefonski razgovor, a onda mi je, moj odličan drug, polako objasnio: kada muškarcima govoriš šta treba da rade moraš im govoriti jedno po jedno, dakle kad završe jedan posao kažeš im dalje šta da rade, jer muškarci ne mogu odjednom primiti toliko informacija, pogube se …

 

Stalno razmišljam o tim njegovim rečima. Muškarci prilično neguju linearno mišljenje.

Život je jedan tok.

I koliko god je linearan, on u sebi sadrži taj fraktalni aspekt, treću dimenizu koja se da produbljivati.

Otuda naše međusobno povezivanje nema karakter ribarske mreže već više liči atomijumu.

Žena prati ovaj princip.

Princip produbljivanja i umnožavanja.

Linija, dužina, nije fraktal iako liči na to.

Dok muškarac razmišlja „u crticama“, linearno, žena razmišlja „u loptam“, prostorno.

Na ovo me podsetila jedna izreka Ch. D. Grabbea da „Žena gleda u dubinu, muškarac u širinu.

Čoveku je srce svet, a ženi je svet srce ”

 

Žena, dakle, razmišlja u svim pravcima istovremeno.

U teoriji je to primer za razmišljanje u formi lopte.

Zašto lopte a ne kocke?

To je možda najlepše iskazao francuski slikar i pesnik Fransis Pikabija:“Glava je okrugla da bi misli mogle da promene pravac“.

Žena koja ima porodicu, koja vodi posao, tako razmišlja, ne promiče joj ni jedan detalj i stalno drži sve na oku. To svakako treba imati na umu kada se ima posla sa ženom. Tim pre ako se ona želi pridobiti.

 

Priča iz porodilišta


 

Dora se porodila. U sobi je sa mladom ženom koja drži devojčicu. Ona je rodila dečaka.

Žena kaže da joj je to četvrta devojčica. Tužna je. Muž bi voleo sina, kaže. Uobičajeno za naše prilike, misli Dora, ali ćuti.

Čuje se dozivanje. Žena prilazi prozoru pažljivo nosećo svoju devojčicu.

Moj muž, okreće se ozarena, širokog osmeha.

Deli ih prometna ulica. On pita kako je beba ali ga ona sad više ne čuje od buke.

Seti se da joj treba fen. Blago povlači kosu i viče – fen! Donesi mi fen!

Sada on nju ne čuje. Ona sve jače vuče kosu vičući fen!, ..fen! …fen!

U jednom trenutku prestaje buka i čuje se mužev glas – Ajde ne čupaj kosu biće muško sledeći put!

 

Vremenska prašina


 

Sve što postoji u nama, postoji i u svemiru.

Grickam komade vremena, otkidam jakim zubima, a ono se cereka, kikoće, brboće i ciči misleći da se množi, na parčiće, na deliće, sitnim ga i pretvaram u prah.

Vremenska prašina leti svuda oko nas, lebdi, htela bi u oči. A ja opet vidim da izvan moga svemira postoji drugo vreme podstaknuto mojim u kome je ostala zaglavljena stvarnost.

 

Nemušto doba


 

Videti sve međusobno povezano, bolest je našeg doba.

Ne dam se zlom vremenu zavesti. Oteti.

I ostaće korbači nemi pred robovima vremena koji žude za zdravorazumnom slobodom.

A ovo pišem pošto i sama bolujem od te bolesti.

Toplo


Kao ljubav. Kao kad šutnja prekrije govor, a talasići pozitivnih emocija se šire. Voleti. Život i ljude. Ali ne na način zločastih misli. Iskreno. Toplo. Kao što je topla pružena nam ruka. Osećajem koji se utiskuje u pore. Stvara uvale i skrivene puteve. Tišinom bivstvovanja. Moćima stvaranja izraženih u lepoti stopljenih zvukova i skladu u duši. Pokreće nove vibracije. Prijateljstvo u zajedničkoj šutnji. Toplo. Kao dom, kao porodica, kao zajedništvo, kao ljubav, čovekoljublje. Kao pogled brižne majke na usnulo čedo. Kao radost. Toplo.

Vreme i susreti


Svaka kultura ima svoju filozofiju, svoje puteve i svoje umne paradigme, mesta kojima teži i gde se sreće telom i dušom.

Bilo je to vreme kada se srebro čistilo dugotrajnim ručnim poliranjem, a nakon toga je brzo dobijalo zaštitnu patinu koja ga je lišavala onog divnog sjaja, ali jelo se srebrenim escajgom.
Bila su i vremena u kojima su se smenjivali vladari s epitetima veliki i silni s onima mali i nejaki, pa je opet došlo vreme malih …
To je bilo vreme dok smo se još uvek iz daleka mogli diviti svemu i jedva čekali susrete. Nije bilo mobitela niti brzo prevaziđenih pejdžera, susreti su ljudima bili sve ono što im je treblo i što su želeli.

Došlo je vreme da ljudi nikada nisu bili više besposleni a manje vremena imali. Susreti su postali usputni …

Međutim, smisao uvek postoji, samo ga treba pronaći.